Jedina kafana rasturena
Jedina prodavnica opljačkana
Lopovi su ždrali suhomesnate proizvode
Razbacivali se keksom i bombonama
A na podu su ostavili koliko hoćeš
Lokvastih fleka od isparene mokraće
I osušene suvarke izmeta
A zidove umazali šljivama-brisevima iz dupeta
Na jedinom seoskom trgu
Jedina česma izvaljena iz postolja
Jedini spomenik partizanima
Klati se naheren kao pijandura
To nisu kape na njima, ni zvezde petokrake
Već šest koščatih gladnih vrana cedi sa sebe crninu
A dve čavke je kraduckaju
Nijednog meštatina, ni grlo stoke, nikoga
Po dvorištima tišina naleže na usahlo cveće
Jedina nepolupana sijalica-kruška
Na jedinoj sačuvanoj banderi
Svetli, svetli iako je uveliko dan
I sunce mlako sija iznad nje i gomilice mrtve kokoške
Tačno je, sunce, kao vrhovna sijalica, sija nad svime
Što se kreće, ali sija, takođe, i iznad predmeta
Koji, kao takvi, u stanju mirovanja, nisu nikakvi doktori filozofije
Koji nas teraju na analitičke pristupe bitku, koji nas gnjave
Tezama, antitezama, zakljucima, grafikonskim i šematskim prikazima
U nastojanju da nam utuve u glavu, šta da nam utuve?
Valjda koliki je u nama, kao i u predmetima oko nas
Razmer ontološkog mraka, šta bi drugo moglo da bude nego to!
