Noćas je
ulicama našega grada
prolazila kočija bijela . .
I bijela mećava vije . .
Mutan dan . . .
Do u tajne sobe naše stare ljubavi . .
Trpim svoje
i tuđe
što me bije . .
I mrzlo mi je u srcu . .
Ne treba rakije – ne grije!
Za tebe ljubavi govorim ove riječi . .
Za tebe,
koju nosim u mozgu,
k’o užarenu kuglu djetinjstva . .
K’o ranu
koju sam bolovao toliko puta . .
Za tebe koja si dio mene . .
Duboko ukopana školjka u kamenu . .
Miris borovine
zauvijek zaboden u krv moju prokletu . .
Za tebe . .
Zbog tebe . .
Zbog sebe . .
Predlažem
da saberemo naše siromaštvo
u dodir
koji liječi naša srca,
u koja je rđa pala
s bijelom igrom u samoći . .
Moj križ
plaća račun ove noći . .
Ne kuni me imenom
na koje je moja krv postala imuna . .
Oguli narandžu,
operi lice ,
otvori se utjeho . .
Zagrli me jako . .
I probudi se, dragana . .
Ne budim te
tek tako . . .
Za tebe, ljubavi, govorim ovu pjesmu,
za tebe koja si dio mene . .
Duboko ukopana školjka u kamenu . .
Za tebe,
što u toplim rukama nosiš ruže nijeme,
i prosipaš ih u suhu fontanu . .
Za tebe,
zbog tebe,
zbog Prevera . .
Zbog svih pjesnika ljubavnih stihova,
i uprkos njima . .
Ne budim te
tek tako . . .
Otvori oči ljubavi
i pogledaj kroz prozor . .
Vani su zasijale gorčine,
tumaraju pomrčine i studen,
i bijela mećava u gradu vije . .
Mutan dan . .
Pa i srce je počelo šumjeti:
“Divljak – ovdje je kvar!” . .
Ne treba rakije – ne grije . .
Dok bije u njedrima
dobro nam je . . .
Gledaj!
Nemoj da ti tražim oči . .
Primakni se bliže . .
Još bliže . .
Zagrli me, ljubavi,
zagrli me jako . . (!)
I probudi se već jednom . .
Ne budim te
tek tako . . .
Uzalud . .
Uzalud . .
Uzalud je budim . .